О политичком убиству – Мило Ломпар

Политичко убиство се, пише Мило Ломпар, непрекидно појављује у историји: ствара стање у којем „све остаје јасно и ништа није познато”. Зашто се атентати понављају кроз векове и зашто управо они пресецају токове историје? У културноисторијском есеју О политичком убиству Ломпар на то питање не одговара моралном осудом, већ анализом: „Није, дакле, пресудно питање да ли је политичко убиство добра или рђава политика него зашто је оно неминовна политика?”

Универзалност политичког убиства

Први део књиге поставља теоријски оквир. Ослањајући се на светску литературу, од Френклина Форда наовамо, Ломпар разликује политичко убиство које преусмерава историјски ток од убиства у политици које остаје без далекосежних последица.

Ту су и питања која се ретко постављају: ко је убица, а ко асасин? Да ли жртву одређује њена личност или контекст у коме страда? Већ у тим разликовањима види се да политичко убиство није инцидент, него појава са сопственом логиком, обликом и памћењем.

Од Стефана Дечанског до кнеза Михаила

Средишњи део доноси студије случаја из српске историје. Убиство и светост укрштају се у судбини Стефана Дечанског, убиство као темељ мита у Карађорђевој погибији 1817. године, а убиство као тријумф популизма у атентату на кнеза Михаила у Кошутњаку 1868. године.

Свака студија показује исто: атентат није крај једне владавине, него почетак једне легенде – или једне лажи.

Двадесети век: од Марсеја до Ђинђића

Убиство Александра Обреновића 1903. Ломпар чита кроз однос политике и приватног живота, а марсејски атентат на краља Александра Карађорђевића кроз судбину југословенства.

Следе судско убиство генерала Михаиловића 1946. и атентат на Зорана Ђинђића 2003, у коме се огледа однос политичког убиства и модерности. Седам српских судбина тако исписује континуитет који ниједна власт није прекинула.

Политичко убиство, књижевност и личност у историји

Завршни део прати како атентат прелази у уметност: „Митос времена подудара се са логосом убиства.” Од сакрализације до митологизације, политичко убиство живи у колективном памћењу дуже него на историјској позорници.

На крају остаје питање личности у историји – шта један човек, као убица или као жртва, може да промени у кретању надличних сила. Одговор који Ломпар нуди није утешан, али јесте ослобађајући: тек свест о неминовности политичког убиства омогућава да се оно разуме, а не само оплакује.

О аутору

Проф. др Мило Ломпар (Београд, 1962) предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба на Филолошком факултету у Београду. Председник је Задужбине Милоша Црњанског и Српске књижевне задруге.

Аутор је више од двадесет књига, међу којима су Дух самопорицања, Црњански и Мефистофел, Његош и модерна и Моралистички фрагменти.