Суверенизам

„Суверенизам“ је појам који Душан Пророковић уводи да би описао концепт одбране и обнове државне суверености у постмодерном свету. За разлику од класичних теорија које су тражиле извор и носиоца суверенитета, ова књига пита нешто практичније: како сачувати или вратити стварну сувереност онда када је свет већ увелико десуверенизован. Ко, на крају, одлучује?

Држава у постмодерном свету
Пророковић полази од промене епохе. Вестфалски поредак, везан за модерну, уступа место поствестфалском свету у ком се деконструишу и основни појмови – укључујући саму државу. Увод отвара актуелним примером: лишавање слободе председника Венецуеле јануара 2026 – хапшење за једне, киднаповање за друге – показује колико оцена истог чина зависи од тога како се гледа на суверенитет.

Аутор зато најпре разматра појам државе, типове владавине и међународни поредак, да би тек на тим темељима поставио питање шта суверенитет државе данас стварно значи.

Начини десуверенизације држава
Средишњи део студије посвећен је механизмима којима се државе лишавају суверености: дубока држава, прикривена десуверенизација, финансијализација економије, глобализам, корпоратократија, културна хегемонија и руљократија. Пророковић издваја и четири типа десуверенизованих држава – вазалну државу, заробљену државу, неоколонију и неуспелу државу.

Десуверенизација, показује аутор, ретко долази у једном удару. Она се одвија постепено, преносом надлежности и обликовањем јавног мњења, док спољашња обележја државности остају нетакнута.

Десет типова суверености
Одговор на десуверенизацију захтева прецизну мапу. Аутор разликује десет типова суверености: територијалну, геополитичку, спољнополитичку, сировинску, технолошку, економску, когнитивну, културну, демографску и институционалну. Посебно су актуелна поглавља о когнитивној и културној суверености – о томе ко обликује свест, памћење и вредности једног друштва.

Ослањајући се на Шмитову тезу да је суверенитет „способност одлучивања о изузетку”, Пророковић закључује да држава у којој о изузецима одлучују извандржавни актери није суверена, ма колико моћна изгледала.

Стратешка аутономија као циљ суверенизма
Циљ суверенизма аутор одређује једноставно: „одбранити темеље суверености у једној држави или вратити суверена права врховној власти”. Мера тог циља је стратешка аутономија, са три димензије – безбедносном, економском и културном. Књига зато разматра и услове ресуверенизације држава које су суверена права већ изгубиле.

Пророковић при томе не заговара затварање. Суверенизам не одбацује међународну сарадњу, већ поставља границе преноса суверених надлежности и враћа државу на место основног носиоца политичке одговорности.