Међустаница – Радомир Уљаревић

Понекад је за добру причу довољан један хитри поглед, један једини проницљив опажај. Код Радомира Уљаревића, срећом готово све је у магновењу… Тако необично, а тако природно прожимање лирског нерва и епске позадине-тако овоземаљска оностраност да се из њиховог загрљаја рађа чини ми се до сада невиђена и нечувена херцеговачка метафизика. Више чудеса на мањем простору тешко је замислити. А Уљаревић их види на сваком ћошку и пажљиво записује. Вријеме је овдје толико бескрајно да га скоро нема. Помијешане су, наравно, стране свијета, а закони физике-немојте ме засмијавати! Свим картама истекао рок важења, а воз труцка ли труцка, изокренутом путањом, до фаталне окретаљке. Судбине путника уплетене су у клупко које нико живи, па ни читалац, не може размрсити. Или можда-ипак може! Зато што Уљаревић, у ствари ништа не измишља. Он само поентира. Као да принудно локализујеш Борхеса, или Бруна Шулца, па пустиш да се мајстори фантазије размахну по овој нашој безнословној пустињи. Бар имамо шта да читамо. – Желидраг Никчевић