РЕФУЗ МРТВАК

Опседнут поетским, прогањан лирским, а привржен чињеничном,
намерно сам, чак и против себе, нагињао овом последњем, као да кријем визију и
њену особитост. Нисам желео ништа неодређено, опште и плитко, ништа апстрактно
– налетао сам на очигледно, као на зид од непробојног материјала, правио сам
спискове имена, надимака, улица, користио стварну а још више апокрифну историју,
рушио зграду да бих јој видео темеље, градио на песку и у ваздуху. Стварна
имена, стварни људи, стварни град нису с тим имали никакве везе, били су негде
далеко, у мртвачком свету прошлости, а ја сам се, пишући, пробијао у живот, сваком
реченицом освајао један дан, један тренутак будућности.


Тако је то изгледало, можда је тако и било.


(Видосав Стевановић)