Хроника нашег гробља

Или слово о страдању српског народа Братунца, Милица, Скелана и Сребренице

За успешно извршење продуженог и вишекратног убиства мржњом и неразумевањем неопходно је испунити један основни услов: сакрити истину. У савршеном злочину готово је важније одузети жртви истину него одузети јој живот. Сред загушљиве помрчине неистине оглашене истином умире се и без убијања, а убија без казне и без гриже савести. Да би се зауставило паклено коло невидљивог злочина, без обзира на то коме је у датом тренутку додељена улога злочинца, а коме, пак жртве, нужно је ослободити истину, пробити се до неопозивих чињеница. А против истине о злочинима над српским народом, почињеним током двадесетог века, скована је била, и у дело углавном доследно спровођена, различитим разлозима „вишега реда” оправдана завера ћутања и прећуткивања. Истина је, срећом, спора, али достижна.

Као вода, она на крају увек нађе свој пут. Али тај тренутак озарења треба чекати, и дочекати. Предуго за једно покољење, а о појединачним животима да и не говоримо. Сведочанство као што је Хроника нашег гробља доживљава се стога као окрепљујуће, истиносно врело моћних понорница које избија на правом месту и пружа доказ против једне од највећих, и најсрамнијих обмана нашег времена.

Дарко Танасковић

„Истина је и у гробу жива, у оковима слободна, и у тамици светла, и у благу чиста.“

Владика Николај