Снови затрављених кула

Са великим длетом љубави, на замковима је утиснут дах бивших. И чудан је тај дах.

Мирише сладуњаво - помало подсећа на презрелу јабуку. Од сласти до трулежи мали је помак,

а чини се да су замкови стално на тој граници.

Можда свако од нас живих има свој замак, а да то и не зна. Можда је у нашем сећању истетовирана кула које се не сећамо.

Но, није важно... Треба само путовати и бити стрпљив. Сигурно је да ћемо једног прохладног сумрака застати да се одморимо крај неког затрављеног зида. Ако будемо пажљиви, видећемо да је на њему исписан датум нашег рођења и смрти. Не треба се уплашити.

Треба се поклонити и тихо се ушуњати у пукотине.

Добро је да нас развалине памте по лепоти.