ПОЕТИКА ИГРЕ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА

Књига Поетика игре у српској књижевности 20. века Светлане Рајичић Перић прва је студија о поетици игре у српској књижевности не само двадесетог века него уопште у њеној историји, прво сагледавање теорије игривости из угла савремених теорија, прва класификација игривих облика која укључује аспекте, критеријуме и чиниоце дела као текста (знак, субјекат, цитат, структуру, писмо, слику, читаоца и читање), па обављено књижевнотеоријско, књижевноисторијско, књижевноантрополошко, књижевнонаучно истраживање ове теме представља значајан допринос целовитијем тумачењу културног, интерлитерарног, теоријског и историјског аспекта у опусима више аутора и четири поетичка концепта веома значајна у историји српске књижевности, историјске авангарде, неоавангарде, концептуалне уметности и постмодерне. Књига Светлане Рајичић Перић први пут доводи у везу, како ауторе историјски и поетички разнородних и у много чему сложено постављених стилских формација тако и њихова дела, а на основу заједничког поетичког именитеља – игре. Поједини текстови ових аутора први пут су интерпретирани, а неки по први пут у светлу лудизма. Поред истражене парадигме игре, дата је опсежна класификација игривих облика у српској књижевности, а потенцијално и шире, као и прво бављење игром с аспекта савремено схваћене просторности и визуелности, теорија знака и читања, као и савремених теорија текста.

Проф. др Александар Јерков

Минуциозна студија Поетика игре у српској књижевности 20. века показује нам структуру и семантику феномена игре у теоријској, културно и књижевно-историјској перспективи од Антике, преко идеалистичке, картезијанске, модернистичке традиције до постструктуралистичких позиција. Шта нас у њој очекује? Оригинални и актуелни увиди, преиспитивање и анализа културолошких и дискурзивних појмова, пре свега игре, а потом и субјекта, знака и структуре, уметничког дела и чинова у процесу његове реализације, а потом и помно истраживање поетике игре у оквирима српске књижевности као и херменеутичко расветљавање игре, али и лудичког „жанра“ као културног и књижевног интертекста, у великом броју текстова Љ. Мицића, М. Тодоровића, С. Богдановића, М. Павића и других, и на концу расветљавање игривости као заједничког именитеља различитих друштвених и културолошких дискурса.

Проф. др Драган Бошковић