Француско симболистичко наслеђе у српској поезији

Истакнути српски компаратиста, проф. др Јелена Новаковић, у својој новој књизи Француско симболистичко наслеђе у српској поезији ставила је у средиште интересовања симболизам у француској и српској књижевности, полазећи од једноставне чињенице да је ова врло важна појава и у једној и у другој књижевности имала велике домете и значај и да су неки од највећих француских и српских песника и сами своју поетику одређивали као симболистичку, а да је, опет, низ српских песника (Ј. Дучић, С. Пандуровић, М. Бојић, Т. Манојловић, С. Винвер, Б. Миљковић, А. Вукадиновић, Б. Радовић, И. В. Лалић, Ј. Христић), у различитим облицима (есеји, преводи, песме,интервјуи), указивао на своје везе са француском књижевношћу. Уз све то, симболизам је у модерној европској књижевности изузетно важна књижевна појава и нашао се у средишту интересовања и неких великих проучавалаца песничке уметности (Е. Вилсон, Хуго Фридрих, С. М. Баура), који су у симболизму видели репрезентанта неких од најважнијих одлика модерног песничког стваралаштва, понајвише настојања да се песничка уметност удаљи од сваког облика миметичности, да на нов начин третира звуковно-мелодијску димензију песничког језика и слично. Указујући на самом почетку на то да је симболизам као књижевни покрет у француској књижевности релативно кратко трајао (од средине осамдесетих до средине дведесетих година 19. века), али да је његов утицај био и остао дуготрајан и по поетичким одјецима врло плодан, Јелена Новаковић је припремила подлогу за обликовање књижевноисторијске слике симболизма у француској књижевности, једнако као што је, указујући на најважније поетичке идеје француских симболиста, а понајвише Стефана Малармеа, настојала да укаже на ширину продора тих идеја у српску књижевност и на неколико генерација српских песника.