Пепељава вечера

"Несрећни Ðордано Бруно", говорио је Кеплер! Заиста! Спаљивање овог филозофа на ломачи 17-ог фебруара 1600. године није значило и крај његовом страдању.

Заточен и прогањан током живота, пост мортем је морао да се суочи са новим облицима заточеништва и прогонства. Најпре са заборавом: све до Шелинговог рада Бруно или о природном и божанском принципу ствари (1802) овај загонетни човек и исто такво дело почивају у два века тишине, коју су с времена на време нарушавали Мерсен и Лајбниц.

Након тога се суочио са славом која је, можда још опаснија од презира, Бруна заточила у легенду, као што је за живота био затворен у тамници Свете столице.

Уздизање у хероја и бун-товника од стране романтичара и њихових следбеника пре је значило Бруново скамењивање у неки кип, него признавање њега као релевантног филозофа.

На крају, у последњих стотинак година, Бруно, често цитиран а мало читан, постаје плен историчара и заробљеник једне лажне недоумице: да ли његово обимно и многоврсно дело представља претечу (нових тенденција) или жал за херметизмом? Да ли оно отворено најављује научну револуцију новог доба или на други начин прикривено понавља учења старих времена?

Херој модерног доба или гласоноша традиције: двадесети век је створио две слике Ðордана Бруна.