Пакет – Дејан Медаковић

Истраживачи српских старина Није тешко уочити да сам у наслову ове књиге истакао реч истраживачи, а не историчари уметности. Учинио сам то највише зато што добар део аутора није прекорачио границу која одваја учене антикваре, љубитеље и острашћене самоуке од правих и добро школованих историчара уметности, од оних научника који су код нас у име позитивизма раскрстили са романтичарским поимањем историје и уметничких дела. Сем тога, сматрао сам да се, без обзира на школовање, све до скорих дана код нас не закључује раздобље широко схваћених истраживача српских старина, штавише, да се и низ школованих научника задржао на овој лествици која дозвољава да их сврстамо у истраживаче а не у неке јасно опредељене историчаре уметности, Али, без обзира на њихове ставове, мишљења сам да је српска историја уметности још увек у раздобљу у којем са захвалношћу мора да приђе свима онима који се оглашавају као сакупљачи и тумачи непознате или мало познате грађе. Манастир Савина Судбина и каснији живот Савине показују да је тај манастир тек у XVIII веку, од мало познате монашке заједнице, израстао у прворазредно духовно средиште српскога народа. Никако случајно, Савине се сетио и Доситеј Обрадовић одредивши да се четири примерка његових Собранија разделе манастирима Крупи, Крки, Драговићу и Савини. По нашем мишљењу, овакав значај постигнут је највише зато јер је манастир Савина сачувао своју трајну повезаност са бунтовним херцеговачким залеђем, одакле су црпени и сви битни подстицаји за ону мисију која је постепено сазревала међу савинским калуђерима. Својом занимљивом историјом, изузетним драгоценостима које су овде сабране кроз два века, својим јединственим градитељским облицима и вредним сликарством, Савина заузима гледно место у развоју српске културе. Због тога, она је далеко прерасла значај једног локалног светилишта, поставши у многочему узбудљиво сведочанство стваралачке моћи наших предака.