Маратонци трче почасни круг

Маратонци трче почасни круг / Радован Трећи / Свемирски змај / Шта је то у људском бићу што га тера према пићу

Сећајући се града и улица детињства, којима сам протрчао загледан у небо, по којем су летели моји голубови, са осмехом за „страшне“ догађаје и тугом кад се уништава и нестаје нешто лепо и вредно, написао сам прву драму за позориште – Маратонци трче почасни круг. Писао сам је две године по подстанарским собама као трагедију једног младог човека, присиљеног да се бави погребним пословима у фамилији метузалема. Писао сам је као сопствено осећање немоћи и жеље да напустим „погребну државу“. Кад сам је прочитао као завршни рад на трећој години студија, испоставило се да је реч о комедији, да сам се од ужаса бранио смехом, иронијом, цинизмом и црним хумором; црним као моја осећања тих година, у таквој држави.

Душан Ковачевић

„Свет који слика Ковачевић јесте смешан али се са њим не прави хумористички компромис. Радован је опасан у својој неприлагођености и скучености схватања, Топаловићи завршавају драму у аутомобилу газећи све живо пред собом, а преко затамњених, црнохуморних прелива његових текстова стиже до нас туробна дијагноза о несолидности једног менталитета, па чак и човека уопште.“

Слободан Селенић

„Маратонци, са жестином за коју је способан само млад човек у потрази за једним новим романтизмом, акумулирају идиотизам паланачког патријархалног духа који, изгубивши сва позитивна историјска својства, негде на мртвом колосеку производи чудовишта попут Топаловића и комп.“
Мухарем Первић