Српска синтакса 3 и 4

”Српска синтакса” је опширно представљање синтаксе српског (српско-хрватског) језика на основама старе и модерне европске и славенске синтаксичке теорије. Главне проблеме чине учење о реченичним групама и учење у групама речи, тј. таксемика и тагмемика, као и субординирајуће и координирајуће структуре оба типа. Велика пажња посвећена је предикативности, тј. природи реченице и њеној структуралној и функционалној страни. Под називом ’реченица’ у овој књизи налазе се само предикативне јединице говора као ’исказа’ (’изјаве’), док су непредикативне описане, класификоване и карактеризоване као посебне синтаксичке форме. На основу тога настале су вишечлане структуре као продукти ’кондензације’ говорног ланца, тј. првобитно једноставно једни иза других стављени синтаксички неповезани самостални искази. Комплексне структуре су схваћене помоћу уланчавања ових јединица. Тако аутори објашњавају разноликост синтаксичких односа делом као различите ступњеве рашчлањивања тих јединица у глобалној структури – структуралној ’кондензацији’ говора. Историјска или еволутивна перспектива лингвистичког објашњења је на овај начин поново актуелизована и поред других начина објашњења схваћена као теоријски продуктивна.