Zaveštanje Atlantide

Moderno čovečanstvo je na prekretnici. Neki autori i crkveni pisci, sledeći Apokalipsu po Jovanu, smatraju da čovečanstvo živi svoje poslednje decenije i da nam sledi globalni sukob svetskih razmera koji će, kao u Pekićevoj 1999. ili Kjubrikovoj Odiseji, označiti kraj drugog i početak trećeg čovečanstva, makar i u formi jedinog preživelog čoveka i jedinog androida koji će sve opet početi iz neke pećine, u ko zna kojoj po redu već viđenoj praistoriji. Svet se prividno kreće ka apsolutnoj dehristijanizaciji, pobedi materijalnog načina života, diktaturi ratnog komunizma i transhumanizaciji u kojoj će ljude vremenom zameniti roboti, kiborzi androidi bez duše, u nekoj vrsti potpuno programirane budućnosti. Ali smatramo da je to samo prividno.

Atlantida – ta zlosrećna majka ljudske civilizacije, ima dva osnovna noseća stuba svoje zaostavštine: prvo – da će ljudi nadvladati zlo; drugo – da imamo sredstva, mehanizme i znanja da to zlo pobedimo, čak i bez velikih žrtava i masovne patnje.

„Što sam više proučavao ovu temu, postajao sam sve više svestan njene aktuelnosti i važnosti za sudbinu čovečanstva, jer se borba oko zaveštanje Atrantide i sada odvija pred istorijskom scenom ljudskog roda kao kakva antička drama. Na takav zaključak naterala me je i fascinantna Pekićeva knjiga, jer je on bez sumnje verovao u Atlantidu, u njeno postojanje i živu borbu koja se povodopm nje i danas vodi kao sudbonosna bitka posrnulog čovečanstva. Štaviše, istorija čoveka po Pekiću i nije ništa drugo do večita propast i rađanje novih civilizacija koje dostižu svoj tehonološki vrhunac, a onda se međusobno uništavaju, ruše i počinju iz početka u arhetipskoj borbi dobra i zla i eshatološkom sukobu čoveka i automata, Boga i đavola, duhovnog i mehaničkog čovečanstva.“

Autor (iz predgovora „Zaveštanje Atlantide“)