Узурпатори неба

На самом почетку књиге успона и сечања на посасти Другог светског рата, на Београд под бомбама, на бежанију , избеглиштво, живот на селу и Београд под Немцима, поставиће се готово драматично питање о моћи сведочења, могућности памћења, сагледавања и уочавања. Да ли се рат посматран очима детета или дечака указује као нешто детињасто, инфантилно? И убедљив одговор, потпуна негација и одрицање, јер без сумње да се свест напреже и са муком прима у себе нешто тако огромно као што је савремени рат . И констатација, тако сурово истинита, која у битноме одређује нашу оптику, нашу немогућност и крхкост памћења, у наснаћин одабира или неисказивост јер док гледамо призоре рата губе се индивидуални ликови. Тог 6. априла 1941. године Београд је засипан бомбама које руше, убијају, распаљују ватре и односе људске животе. Тешко је, каже писац Ужурпатора неба, сместити величину тог сатанског урнебеса у свест и наменити слику свом сећању. Грмео је моторизовани Сатанаило, а од богојављенске заштите није се видело ниста: ни један прст се није испречио да нас заштити. И ниско надлетали, готово изнад самих кровова, враци погађачи, они који су узурпирали право да почупају туђе животе. У свести дечака јавила се спасоносна идеја о безанији , потреби да се буде негде другде, а са погледом на Београд у пламену и диму у свест је продрла јасноћа избеглиштва. Тако је почео да се одвија живот у вихору рата, по окупацијским данима, потуцање и путовање од села до села, од места до места, жеља да се буде негде друге, болно схватање да те драгости и другдине заправо нема, живот на селу, повратак у Београд оног тренутка када је из крви нестајао отров који настаје из осећања бескућниства , прича о опсади, одвођењу Јевреја, смрти песника Радомира Продановића и његове породице, савезничком бомбардовању Београда и бици за ослобођење Београда. У тринаест опсесивних, лирских слика, кроз призму дечачких сећања, узбурканост прелудијума и фуга , кроз оптику сећања, болних успомена, филтер осећања, испричана је узбудљива прича о једном времену зла, времену уочавања и одрастања, успостављању идентитета. Ф.Петриновић, Дневник.