Кратка и по обиму невелика студија која је пред нама – Срби у Хабзбуршкој монархији 1792–1849, јесте јединствена и изузетно значајна синтеза политичких, културних и друштвених догађаја у овом периоду прошлости српског народа у једном преломном времену ка остваривању савременог европског концепта у развоју српске нације. Друштвени и правно-политички положај српског народа у Краљевини Угарској и Хабзбуршкој монархији која је била западњачка, апсолутистичка, екстремно католичка држава, био је још од краја средњег века, одређен владарским привилегијама. Живот Срба одвијао се у сталној напетости између добијених привилегијa и тежњи власти да се оне ограниче или укину. Поред увек изнова задобијане „царске милости”, Срби су водили константну борбу за очување и примену привилегија у политичком и јавном животу. Иако стално сужаване или прошириване, па различито тумачене или оспораване, током XVIII века борба за српске привилегије била је нарочито жилава, упркос сталним притисцима, како католичког клера у Монархији, царских власти у Бечу, тако и угарских институција у Пешти.
Ова, научно утемељена синтеза академика Славка Гавриловића, у једном исечку времена од нешто више од пола века 1792–1849, води нас неусиљено, али научно прецизно описујући време, људе и догађаје, посредством документа. Детаљним и аргументованим објашњењима, коментарима и анализама, академик разјашњава значај буђења и развоја националне свести, и улогу српских политичких првака и Српске православне цркве у Карловачкој митрополији, утим пресудним и преломним догађајима за очување националног идентитета Срба, коjи су живели у туђој Царевини.
