Сонате - Петар Кочић: Сећања Маркиза де Брандомина

Падала је ноћ када је поштанска кочија прошла кроз Салиријанску капију и утонула у поље испуњено тајнама и удаљеним жамором. Било је то типично поље под виноградима и маслињацима, са разрушеним аквадуктима и љупким таласастим брежуљцима налик на женске груди. Поштанска кочија кретала се старим путем: теглеће мазге тешко су вукле уларе, а весео и неуједначен звук клепетуша будио је ехо међу расцветалим маслињацима. Стари надгробни споменици оивичавали су пут, а туробни чемпреси пружали су преко њих своје достојанствене сенке. Поштанска кочија клизила је по старом путу, а моје очи, уморне од погледа у тамну ноћ, склапале су се опхрване сном.