Сабрана дела Јована Дучића садрже следећа дела: Благо цара Радована, Јутра с Леутара, Стаза поред пута, Верујем у Бога и српство, Градови и химере, Гроф Сава Владисављевић и Песме.
Јован Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Он је лиричар и у песми и у прози. Спада у ред оних писаца који су читавог живота писали једну књигу.
У почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али се касније тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику. Његова је поезија заиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, ретка осећања, бизарна, префињена. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.
Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом.