Песме: Милан Ракић

Ракић спада у оне наше песнике који су најдубље загледали у смрт и непостојање. Гашење живота у мртвилу, прелаз из бића у небиће, постепено тоњење у мир који је таман и дубок – тема коју смо открили код Змаја и М. Јакшића а која ће добити коначан израз у Дисовом нирванизму – јавља се и у неким Ракићевим песмама (Осврт, триптихон Помрчина).
Ракићев песимизам обојен је иронијом и само-иронијом. Дучић као мисаони песник стоји увек задивљен пред светом, Ракић је стално скептичан, осмехнут, ироничан.