Реч о љубави

Поводом 100 година од рођења мог оца Данила Николића, и 10 година од смрти, приредила сам збирку његових изабраних љубавних прича коју сам насловила „Реч о љубави“. „Реткост је да неко оволико и са овом љубављу учествује у неговању лика и дела родитеља, као што то годинама чини ћерка једног од најзначајнијих српских писаца XX века. А све што удене у нове рукописе, увек је по један нови живот за Данила Николића, оца Лидије Николић, чувара породичних вредности, а тиме и вредности овог народа.“, каже Сунчица Денић. Данило Николић је за живота објавио 8 књига изабраних приповедака, али ниједна од њих није била избор љубавних прича. Парадоксално, он је у једном интервјуу чак изјавио да осим неколико – није писао љубавне приче! А у овом избору их има скоро 50! Поред антологијских и општепознатих, ту су и приче написане у раној младости или касније, објављене у листовима и часописима, које нису ушле ни у једну његову књигу. Избор обухвата и неколико прича из Данилове прве књиге „Мале поруке“ из 1957, које су готово свим данашњим читаоцима, а и уопште, потпуно непознате. Потом, у књизи су дате и првобитне верзије неких прича (објављене у листовима), које су касније послужиле као основа за будуће приче у књигама. Пажљивом читаоцу пада у очи да је Данило Николић написао веома мало прича које описују срећну љубав. У писму пријатељу, он каже: „Заиста, кад си ми, поред осталог, написао: ’Имаш ли неку љубав?’, могао сам уобичајено да одговорим: ’Имам једну нову романсу’, али то не би био прави одговор. Тачан одговор гласи: ’Нема љубави’.” Али то не важи за прву, незаборавну, дечачку симпатију: „То осветљење, тај гром, тај тријумф који ме вазнео, из кога сам шикнуо увис као гејзир, смирио се после, али никад није нестао. Сад, наравно, знам шта је сујета, тежња за потврђивањем… Међутим, јадно је знање и немоћно пред ускрснућем, пред валом који нас запљусне, потопи, продре и прожме до последње поре. Срећу смењује ужас. Тад, ужас због њеног одласка. Кратко је трајало то загрцнуто блаженство, та љубав. Јер, то прво, у том узрасту, исконско је, и пречисто. Оно чему се не можемо одупрети никад, и нико. Заиста, велики налог природе, независно од свега што нас веже, окружава или мучи, ми хитамо да извршимо са милином, исто колико и са зебњом… Последња три дана били смо непрекидно заједно… Свет није постојао. Али су постојали возови који одвозе вољене… Сад, после толико година, са једним друкчијим грчем, могу мирно да изговорим сваки поздрав за растанак, али то је збогом свему. Лидија Николић