Празнина кобне лепоте

Празнина кобне лепоте као књижевно теоријски диптих Две централне теме – психологију у типологију књижевних ликова – логички и поетички повезују не само епоха (нео)романтизма, њено наслеђе и један од стваралаца (Милош Црњански), већ пре свега бављење бајроновским јунаком и фаталном женом као књижевно-уметничким феноменима, из угла најкарактеристичнијих чинилаца. Проклетство издвојености лепоте, морална амбиваленција, однос колектива према изузетном појединцу, (по)грешне одлуке, питања слободе, обухваћени су разматрањем једног романа, четири драме и, успутно али нипошто узгредно, још неколико дела српске књижевности која се, барем у овом светлу, релативно ретко налазе у фокусу интересовања тумача. Прва целина се односи на роман Друга књига Сеоба сагледан из угла романтичарске традиције, пре свега обликовања Павла Исаковича као бајроновског типа јунака и пресудног присуства мотива мртве драге. Други део књиге разматра фигирацију принципа женскости и женствености на примерима јунакиња драма Јелисавета, кнегиња црногорска Ђуре Јакшића, Максим Црнојевић Лазе Костића, Краљева јесен Милутина Бојића и Маска Милоша Црњанског.