Политика као уметност илузије

Политика као уметност илузије – лепота привида, савршеност илузије

Срећа се налази у одсуству разума схваћеног као ratio. Такође, за сваку илузију, о ма чему она била, потребно је извесно одсуство разума. Отуда илузија и срећа тако често иду заједно.

Могућност илузије заснива се на човековој потреби да верује у себе, у идеје и људе, као да су савршени, иако зна да такви не могу бити. Илузију више изазива бојазан од стварности, него жеђ за њом, јер лепота привида помаже да се лакше живи.

Политика гради себе као илузију која мора бити не само прихваћена, него пре тога и објашњена као најбоља могућност реалности. По томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност, да она не би нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није.

Као што уметност сликарским делом ствара илузију трајности неког осмеха, неког тренутног враголастог покрета око уста, тако и политика ствара илузију трајности духовних потеза у животу људи, њихових доживљаја и догађаја који се стално смењују, уколико их одреди политички значајним. Као што је уметности стало до казивања и причињавања, а не до „природног реалног бића”, и политици је више стало до илузије, него до реалности, али из сасвим другог разлога – зато што је илузија потпуно у њеним рукама, док реалност није.