Похвала несавремености

Сви, дакле, апелују на моћ: како је моћ у систему а не у појединцу, наша епоха не воли појединце, јер не воли самоћу а воли моћ. Бити сам – усамљен у мисли и осећању, изложен бескрајним привиђањима одговора који се не појављују – има значења смрти: кријемо се на улицама, загледамо кроз излог кафеа, понављамо исте речи у непрестаним телефонским разговорима, губимо се у лажима, песак мили кроз наше прсте у прељубама, јер непрекидно узмичемо од првотне и увек претходеће самоће која нам је обетована: падом у време и доласком у свет.Шта је посебно у овом есеју, који је распричан на необичан начин? Околност да је посвећен откривању тајног лица савремености. У њој – ако се човек само замисли и застане на мах, ако престане да одговара на позиве који одјекују са свих страна – има огромне дубине времена која опомиње савременог човека. Невидљиво и тихо опомиње, попут јунака ове есејистичке распричаности.Ко су они?Доситеј, Слободан Јовановић, Црњански, Орвел, Гаврило Принцип, Спаски, Фишер, Де Кирико, Магрит, Каравађо, Лени Рифенштал, Неверни Тома, Христос.Где их срећемо?У Лондону, Берлину, Прагу, Бостону, Терезину, Потсдаму.О чему они сведоче?О шапату несавремености у нама, о величини која пребива у аутсајдеру, о одговору на питање: ко је субверзиван, о разиграности злих кловнова у нашим судбинама, о непрекинутом постојању егзистенцијалне левице у нашим мислима, о драми сумње и вере у модерној судбини.