Пасијанс или стрпљење

„Ако же­ли­мо да нај­бли­же жан­ров­ски од­ре­ди­мо ову књи­гу, што ни­је јед­но­став­но, мо­же­мо се сло­жи­ти да је она, пре све­га, ауто­би­о­граф­ског ка­рак­те­ра. То нас до­во­ди до ма­лог па­ра­док­са и пи­та­ња – ка­ко да све те по­ме­ну­те књи­жев­не осо­би­не де­ла под­ве­де­мо са­мо под ауто­би­о­гра­фи­ју? Њен на­слов Па­си­јанс или стр­пље­ње из­ван­ред­но је ода­бран. Иако је књи­га пу­на при­ме­ра ко­ри­шће­ња мно­гих дру­гих књи­жев­них жан­ро­ва, она ипак, по струк­ту­ри, рас­по­ре­ду од­ред­ни­ца, уну­тра­шњој дра­ма­тур­ги­ји, је­зи­ку и сти­лу при­па­да ме­мо­ар­ско-ро­ма­неск­ној књи­жев­но­сти.

На­ша аутор­ка у сво­јој зре­лој до­би, се­ћа­ју­ћи се сво­јих дра­гих, али и оних дру­гих, се­ћа­ју­ћи се љу­ди и ме­ста у ко­ји­ма је жи­ве­ла и бо­ра­ви­ла, се­ћа­ју­ћи се до­га­ђа­ја и суд­би­на, али и по­ве­зу­ју­ћи их са са­да­шњи­цом и ак­ту­ел­ним до­га­ђа­њи­ма, ства­ра сво­ју по­себ­ну ауто­би­о­гра­фи­ју, пи­шу­ћи о дру­ги­ма. Пре све­га, о ме­сти­ма ко­ја су за њен жи­вот би­ла пре­суд­на, али и бра­ту Јо­ва­ну, по­ро­ди­ци, љу­ди­ма, на­ро­чи­то они­ма ко­ји су је ин­спи­ри­са­ли. […] Аутор­ка пи­ше је­зи­ком ко­јим го­во­ре Ср­би из Kра­ји­не, а то је је­зик ко­јим она са­вр­ше­но вла­да и аутен­тич­но ка­зу­је сво­је ми­сли. То је леп и ре­дак при­мер очу­ва­ног срп­ског но­во­што­кав­ског ди­ја­лек­та ије­кав­ског из­го­во­ра.“ (из поговора Срђана Мијалковића)