Oči plavog psa

Pokojnici koji pomireni sa svojom smrću strpljivo osluškuju svoj rast, lepota koja se zatrovanim žilama predaka penje na li­ce ženskog portreta, neposlušna ogledala koja dodaju krvave ­brazgotine na lice onog što se pred njima pažljivo brije, ­neuhvatljivi zvukovi koji prete iz mraka, mirisi koji ubijaju na tihoj vatri i još čitav niz užasa kao iz kakve noćne more čine noseće slike oko ­kojih je Gabrijel Garsija Markes u svojim početničkim radovima puštao mašti na volju kad mu je tek bilo dvadesetak godina. No, već i iz tih radova izbija jedna nezadrživa zapitanost u vezi sa prirodom naizgled ustaljenog sveta svakodnevice, kao i sa mogućnostima njegovog pretraživanja posredstvom reči, čije ­dejstvo autor takođe ispituje jednakom nesputanošću. Plutajući leševi, beskrajne kiše i otrovno cveće su, u stvari, ­razigrano sredstvo magijskog kontranapada na metafiziku realnog postojanja.