Plagijati

S ljudima se susrećemo i suočavamo, a njihov svet, neretko, ostaje tajna za nas i biva daleko od priče;
priča je tek onaj trenutak kad se suočimo sa tajnom. Tajna, razume se, ne mora biti nešto skriveno
(premda se najčešće tako doživljava), već nešto u čemu čovek zapazi saglasje između duha koji
poznaje i iskona koji naslućuje. U tom pogledu kao da lebdi i želja za saznanjem, a ono izbija u
neshvatljivim potrebama duha, u dugim razgovorima o umetnosti i prijateljstvu i u samoj umetnosti.
Đorđe Kadijević je umetnik u pravom značenju, umetnik iznad svega, jer svako duhovno polje u
kojem je ostao njegov trag ocrtano je ovom činjenicom. Sada nam, posle Božije volje, obznanjuje
svoju drugu knjigu neobičnog naslova: Plagijati.
…
Nalazeći ono što ga kao umetnika progoni, a kao čoveka muči, Kadijević pravi neobičan niz koji
imenuje hrabro. Čitalac brzo može zapaziti da je posredi igra; dionizijska molitva u kojoj invokacija
ima povlašćeno mesto, a „obrada“ odiše klasicističkim poštovanjem u kojem sloboda odnosi
prevagu. Sloboda, dakle, i igra...