Zao čas

Zao čas je kucnuo za žitelje neimenovanog mesta na obalama reke koja ih, nakon razdoblja tropskih kiša sa neba, još i po zemlji plavi, a njima sve­jedno vrućina. Nevolja, međutim, nije samo u toj zgusnutoj prirodi koja ostavlja malo prostora izvan mrzovolje. Mestom je inače zavladao prisilan mir nakon ko zna više kojeg grašanskog rata, ali jedan meštanin ubija drugog jer je, na osnovu letka koji je tajanstveno osvanuo na vratima njegove kuće, doznao da ga žena vara. Leci se posle ovakvog preloma stvarnosti ubrzo pojavljuju i na većini ostalih kuća, a u svima njima sad i strepnja postaje nesnosna, iako leci ne otkrivaju ništa što još odranije nije bilo opštepoznato. Samo što su govorkanja sada uzela maha, stare podozrivosti izašle na videlo, a pritajeno nasilje ponovo buknulo, kao da je jedva čekalo na povod, pa makar i u vidu tih letaka kojima, upravo zato što su besmisleni, neće da se pozabave ni dobronameran pop, ni drčan gradonačelnik. Zaduženi za duhovno uzdizanje pojedinca i za održavanje javnog reda zajednice, u svojim ispraznim obredima bivaju jednako zatečeni sledom događaja koji će pokuljati svom žestinom neumitnosti, premda prvenstveno proizlaze iz sveukupne obamrlosti mnoštva u sopstvenoj kolotečini. Autor ni u jednom romanu pre ili posle ovoga nije bio tako nemilosrdan prema istini, pa ipak, neprijatni prizori iz ove knjige plene snagom suštinske alegorije, svakako i podalje od neimenovanog mesta.