Сретен Марић у овом есеју на свестран начин сагледава место Фукоове књиге Ријечи и ствари у тадашњем, веома динамичном тренутку француске филозофије. Он констатује светски значај савременог француског структурализма, при чему посебну пажњу посвећује Леви-Стросовој структуралној антропологији као својеврсној предисторији Фукоовог мишљења, и затим излаже основне мотиве Фукоове „археологије хуманистичких наука“.
Марићево излагање није само фактографско. Напротив, оно задире у проблемску срж теоријске позиције коју разматра. Управо ова особеност Марићевог приступа допушта да се с његовом интерпретацијом структурализма ступи у дијалог.
Владимир Милисављевић