Аутор: Предраг Каралић
Страна: 132
► Остали детаљи

У ратним вихорима судбине обичних људи углавном бивају бачене у други план. Сва пажња окренута ка великим војсковођама, ратним операцијама и биткама потпомаже да патње обичног човека временом постану заборављене.

Приче Предрага Карлића која омекшавају и најтврђа срца повезује једно, трагедија звана Први светски рат. Све љубави, пријатељства, родитељства јунака ових прича раскинути су и крећу неким потпуно новим и непредвидивим правцем.

*

. . . После, када сам у магличастој даљини већ наслућивао плавичасте врхове Рудника, јурио сам за непријатељем, пијан од младости и снаге. Нисам мислио на опасности, нисам веровао у болове. Тада је дошао један кобан метак да ми скрха карличну кост, да ме обори у туђе руке, немоћног и ништавног, као оболело дете.

Сад увиђам колико је човек играчка у рукама случаја и колико су наша осећања варљива. Једна ситница ломи наш живот и мења нашу душу. То изазива у мени сумњу у вредност ствари и обара моју вољу за живљењем.

Па ипак, осећам да бих прхнуо, као ослобођена птица, пијан од радости, у свет, у живот, у задовољства и усхићења. . .