Ови огледи имају за предмет ону тако уобичајену, а ипак тако необичну заменицу, тако неподесну за обухватање због своје сложености и своје несталности, тако тешку за усвајање при учењу језика у детињству, тако тесно повезану са одвијањем сваке личне мисли. Присност коју она успоставља између говорника и његове речи заснива се на односу истоветности који лингвиста ставља у средиште њеног одређења. “Реч ја која означава исказивача у егзистенцијалној је вези са исказивањем”.