ЉУБОМИР ТАДИЋ – МИСЛИЛАЦ СЛОБОДЕ

Сло­бо­ду и до­сто­јан­ство ко­је је кроз сва жи­вот­на ис­ку­ше­ња бра­нио и тра­жио за се­бе, уз све ри­зи­ке – Љубомир Тадић – тра­жио је и за дру­ге, тра­жио их је за чо­ве­ка уопште, упра­во она­ко ка­ко је не­дво­сми­сле­но оба­ве­зи­ва­ло и ње­го­во де­ло, и ту осо­бе­ност су, на овај или онај на­чин, има­ли по­тре­бу да на­гла­се го­то­во сви ауто­ри ове књи­ге. Уз пот­пу­ну сло­бо­ду из­бо­ра те­ме, при че­му је не­из­бе­жно мо­ра­ло до­ћи до не­по­кри­ве­но­сти свих те­о­риј­ских пи­та­ња ко­ји­ма се Љу­бо­мир Та­дић ба­ви, наглашавамо да је та са­гла­сност у ве­зи са овом суш­тин­ском ка­рак­те­ри­сти­ком би­ла је­дан од раз­ло­га што су презимена аутора прилога у књизи поређана азбучним редом.

Та­ди­ће­во де­ло, бу­ду­ћи за­о­ку­пље­но кри­тич­ком ви­зи­јом на­претка­ чо­ве­чан­ства, на тра­гу Бло­хо­вог миш­ље­ња, сна­жно су­ге­ри­ше, по­др­жа­ва и охра­бру­је, па ако је то с гле­диш­та ко­нач­ног сми­ре­ња људ­ске исто­ри­је и уто­пиј­ска на­да, она је са­свим си­гур­но та стра­на чо­ве­ко­вог ли­ка ко­ја људ­ски жи­вот чи­ни сми­сле­ним, ства­ра­лач­ким и ак­тив­но од­у­пи­ру­ћим.