Камено доба

Било је времена када је васељена била пуна небесних тела, али наше земље у њој није било. И било је времена када се наша земља створила, али на њој не беше ни биља ни животиња. Па насташе времена, када је на земљи било разнога биља и разних животиња, али никаквих људи није било. Најзад се појавише и први људи, али је то било тако давно да их и најстарија историја не памти. Сва су та времена веома дуго трајала, па изгледа да је земља морала проћи кроз врло многе мене, док су се на њој створиле прилике у којима људи могаху живети и напредовати. При тим променама највише се мењао биљни и животињски свет докле најзад није добио и свој најсавршенији створ у облику човека.

Земља наша има дакле врло дуготрајну историју, која величином и разноликошћу својом далеко превазилази историју целога човештва и свију појединих народа. И та је историја подељена на периоде, које се зову по свом старешинству примарне, секундарне, терцијарне и кватерне.
 
Јован Жујовић
Јован Жујовић (1856 – 1936) оснивач геолошке науке у Србији, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске академије. 

Гимназију је завршио у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе (1877). После тога је завршио Факултет наука - природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.

Као први школовани геолог у Србији, изабран је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880-1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Увео је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету после Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.

Активно се бавио политиком. Био је члан Сената (1901). Министар просвете и црквених дела био је у два наврата, од 16. маја до 30. јула 1905. и 11. октобра 1909. до 12. септембра 1910. године. Министар иностраних дела Србије био је од 30. јула до 2. децембра 1905. године.

Приликом оснивања Српске краљевске академије краља Милан Обреновић је 5. априла 1887. указом именовао првих 16 чланова академије. Међу њима је био Јован Жујовић, као најмлађи. Према тадашњим обичајима постао је секретар академије. После смрти Стојана Новаковића постао је 2. априла 1915. председник Српске краљевске академије. Ову функцију је обављао шест година, до 1921. године.

Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. изабран је за редовног професора, једног од осам који су затим бирали цео остали наставни кадар универзитета. Такође, приликом свечаног отварања универзитета, држао је говор у име Српске краљевске академије.

Био је специјални изасланик српске владе у Паризу за време Првог светског рата у мисији организовања српских школа за избегле ђаке и скупљање помоћи.

Умро је 19. јула 1936. у Београду.

У свом делу „Камено доба“, које је објављено 1893. године, цитирајући претежно француске научнике, дао је преглед оновремених најсавременијих знања и из палеоантропологије од најстаријих почетака до краја неолитске епохе.