Аутор: Епископ Никанор Ружичић
Страна: -
► Остали детаљи

Добро знање своје прошлости водиља је будућности човечје. Историја прошлости и народа јесте учитељица народа. И који народ добро изучава и зна историју света — нарочито историју свију — томе је будућност осигурана. Међутим, који народ не води рачуна о својој историјској прошлости, а још мање о прошлости других народа, тај нема и не може имати сигурну, а још мање добру и напредну будућност. Тешко ономе народу, чија свака генерација мисли и држи, да тек од ње настаје прави почетак народњега живота и народње историје!. . . Тај ће народ вечно остати на своме почетку, и никада ни корака не може напред кренути. Вечно ће почињати, а никада неће доживети да посао доконча и да од њега ужива плодове. И не само то, него ће он вечно бити, као дете окружено дадиљама, окружен некаквим наметљивим пријатељима и незваним туторима, који непрестано намећу своје савете, а разуме се — ти савети иду у корист наметљиваца, а на велику штету самога народа и његовога развитка и напретка. Јер, незвани тутори ради су вечно да туторишу.
Зато сваки паметан народ, (а још више мудри представници народни) у циљу, да би се што пре курталисао незваних тутора и себе видео на добром путу, ревносно изучава историју света и његову прошлост, а нарочито свога народа, те отуда црпи науку за даље управљање у животу и развијању своме. У том се циљу и сви књижевници труде, да што више упознају народе са историјском прошлошћу. Зато они у разним историјским списима истражују, разрађују и објашњавају и најтамнија историјска питања и прошле догађаје и мене кроз које је овај видљиви свет пролазио.
И наши су вредни књижевници, немало у свима гранама наука, истицали историјску прошлост српскога народа. Колико се пута говорило и писало, разгледало и претресало у свима правцима српско-државнога жи- вота, прошлост наше уже отаџбине, која је само један мали делић вилике српске домовине. Само је врло мало, готово и ништа, говорено и писано о прошлости српскога религиознога живота. Мало се писало и говорило баш о тој чињеници нашега живота, која је вазда била, а и данас је, главни покретач свију жила спроводница и одводница артерија народно-државнога живота и бића, која управо улива животне сокове у народни организам, без којих би на првом кораку и првог дана морали угинути.
Нема, ваљда, Србина, који би данас одрицао ову важну улогу, коју је толико векова вршила вера и црква у српско-народном животу, спасењу и опстанку. А мало је њих, који не виде и не признају, да су баш вера и црква и данас главни чувари не само српске народности и језика, него и српских државица. За јак доказ ове мисли служи утврђена чињеница: да је српски нород вазда баш тамо и тада бројно малаксавао, где се и када се показала равнодушност у грудима њиховим према вери и цркви. Међутим, тамо се, и тада се, народ снажно и своју народну мисао више развијао, где се и када се појавила у грудима њи- ховима јача љубав према вери и цркви. И за једно и за друго има хиљадама примера.
Ове несумњиве примере може нам показати највише и најбоље Историја српске цркве. Ну, ми ни до данас немамо такве историје, која би обухватала сву прошлост живота, развитка и напретка, усавршавања и опадања српске цркве. У томе се опажа велика у нашој књижевности. Па како је историја добра учитељица народна, и како сваки народ може снажније и поузданије корачати напред и ведрије и веселије гледати у будућност своју, кад добро зна историју своје прошлости како у народно-државном, тако и у црквено-религиозном животу: онда је без сваке сумње нама свима, без разлике сталежа и спола, врло потребни знати и историју српске цркве. Она ће нас, такођер, много доброме и корисноме научити, што ће од врло велике користи бити за будућност државе и цркве наше.
У циљу задовољења те потребе, ми смо се решили, да по силама нашим саставимо и, ако Бог да, издамо целокупну историју српске цркве, која ће више бити као почетна, остављајући будућности да је кадрији и даровитији српски синови исправе и попуне.
Прву књигу, која обухвата први део наше црквене историје од њенога појава до XIII века ево већ пуштамо у свет. Овај део, а и друге, састависмо на основи до сада познатих историјских споменика и извора и по добивеним историјским резултатима. Писали смо по своме схваћању и дубоком уверењу, држећи се логике историјских догађаја, а необазирући се на то, шта ће рећи шовинисте, а још мање блгарофили и сви други, којима је из неке неоправдане ненависти и мржње према нама, и истина горка и мрска.