Станислав Краков (Крагујевац, 1895 – Сент Жилијен, 1968) „провукао“ је свој живот кроз четири рата. Некоме ће се учинити да му је судбина била наклоњена, док је он у томе видео њену свирепост. Било како било, мало ко је у српској књижевности оставио тако дубок и упечатљив траг а да је веома кратко учествовао у њој. Готово ниједно књижевно дело није било изложено присилном вишедецинијском забораву, као његово.
Ратни дневник обухвата више целина, а нас занима трећи део, он почиње од првих дана фебруара 1915. године, када је потпоручник Станислав Краков добио распоред у рејону града Шапца и околине, описујући свакодневне активности и боравак његове јединице у околини Уба и Ваљева, затим одсуства у Београду, све до средине септембра, када његов пук маршује до Младеновца, како би се укрцао на воз и превезао се до Владичиног Хана, одакле поново маршује до Сурдулице и све до запоседања положаја дуж границе са Бугарском. Краков педантно бележи све активности јединице уочи, за време и након напада бугарске војске на нашу источну границу. Такође описује своје рањавање, борбе на Власини, одступање наших јединца преко Косова и Метохије, кроз Црну Гору, све до Скадра, Драча и Валоне, а завршава се 24. јануара 1916, по пристизању на острво Крф. При крају Ратног дневника Краков прави биланс губитака свог вода, који на репрезентативан начин осликава трагедију српске војске и државе.
Занимљивост овог „Ратног дневника“ је и у томе што се у њему налази одељак насловљен „Епизоде из 1912, 1913, 1914. и 1915. године“. Реч је и комичним ратним епизодама које је будући писац скицирао, у жељи да разгали себе и евентуалног читаоца.
Очигледно је да је овај дневник послужио Станиславу Кракову приликом писања његове капиталне књиге „Живот човека на Балкану“, штампане постхумно, тек 1997. тако да ће доступност Ратног дневника олакшати посао будућим истраживачима који овим делима буду приступали упоредно.
