Френсис Бејкон : умеће гледања

„Семјуел Бекет и Френсис Бејкон су две личности које су се појавиле неколико година након Другог светског рата а чије се дело на различите начине бавило драмом губитка и очајања; обојица су, рекло би се, присуство човека у свету видела као нешто чудно и готово комично бесмислено. Стога није случајност што је Бекет потекао из даблинске трговачке класе, а Бејкон из огромне масе протестаната с Југа. Бекет је рођен седам година пре Бејкона који се, узгред, и није нешто посебно дивио Бекету. … И Бекет и Бејкон су, током периода младићства, посматрали како моћ њихове класе полако нестаје, живели су у породицама у којима је свако био потпуно начисто с тим да ће се власт окренути скроз наглавачке и да на изборима побеђују људи који завијају као виле смртоноше у ноћи и да побуна тих људи неће бити угушена. Јављала се помало и грижа савести, осећај да они који су их окруживали нису разумели Ирску, да су њоме рђаво управљали и да су је злоупотребили па се сада суочавају с последицама. Ово није ништа мање веродостојно због чињенице да ни Бекет ни Бејкон ништа од тога нису спомињали током разговора или у интервјуима; оно што се током њиховог младићства догодило у Ирској утицало је на њих тако да су они то једва и појмили, а управо због тога тај утицај је био утолико снажнији.

Међутим, вреди запазити да су и један и други створили дело о беспомоћности и насиљу, самоћи и усамљености, које се чини да је импозантније и трајније од дела њихових савременика.“

Калам Тоубин