Epika i politika: nacionalizovanje crnogorske usmene tradicije u prvoj polovini XIX veka

Ovu knjigu je, nadam se, moguće čitati i kao priču. Njena je radnja smeštena u prve decenije devetnaestog veka, kada crnogorske usmene pesme postaju predmet interesovanja učenih ljudi i kada se javljaju njihovi prvi zapisi i objavljene zbirke. Ona ima i svoje junake: jednog vladiku, Petra I Petrovića Njegoša, koji je istovremeno i vladar i utemeljivač crnogorske državnosti, jednog profesionalnog guslara, Đuru Milutinovića, koji je uz to pismen, školovan, veliki poštovalac knjiga i prosvete, vatreni nacionalista blizak crnogorskim i srpskim vođama i, naravno, Vuka Karadžića, centralnu ličnost u uspostavljanju usmene tradicije kao osnove nacionalne kulture, a umnogome i središnju ličnost srpske kulture uopšte.Zahvaljujući danas već klasičnim radovima Smita, Gelnera i Hobsbauma, poznata nam je odlučujuća uloga kulturne i političke elite u tzv. “izmišljanju tradicije” i uspostavljanju nacional-romantičarskih ideja i pokreta u Evropi za vreme prve polovine devetnaestog veka, a odavno je uočen i značaj narodne epike u tom procesu kod južnih Slovena. Iako nam je, dakle, jasan sâm ishod, a to je u ovom konkretnom slučaju uspostavljanje crnogorske i hercegovačke epike kao nacionalne tradicije, meni se nekako činilo da time nije ispričana cela priča o izrastanju i uspostavljanju jedne nove paradigme i njenom vezivanju za usmenu tradiciju, i u tom kontekstu su mi padale na um Sartrove reči da nam Fuko sjajno demonstrira promenu paradigme, ali nam ne govori kako promena nastaje ni ko su njeni agensi (Sartre 1966: 87). Usmena pesma, možda, ne predstavlja najzahvalniji materijal za takva razmišljanja pošto je, za razliku od pisanog teksta, fluidna, kolektivna tvorevina koja je, strogo metodološki gledano, bez autora, početka, istorije. No, to ne znači da usmena tradicija nije podložna promeni ili uticajima pisane kulture i “politički uticajnih ličnosti”, kako bi se to danas reklo. Ova knjiga predstavlja pokušaj da se te promene i uticaji identifikuju na primeru crnogorske epike objavljene u jednoj Karadžićevoj zbirci.