Астафјев: Људочка

Ти си камен паде, Ја умрех под њим. Вл. Соколов

Прича је успут испричана и успут саслушана, још пре петнаест година… Никад је нисам ни видео, ту девојку. Нити ћу је икад видети. Чак јој не знам ни име, али због нечег сам увртео у главу да се звала Људочка. „Шта је теби у имену моме? Оно ће замрети ко ларма тужна…“ И зашто то памтим? За петнаест година се збило толико догађаја, толико је људи рођено и умрло природном смрћу, толико их је настрадало од злочиначке руке, одало се пићу, отровало се, изгорело, заблудело, утопило… Зашто ова прича живи у мени, тихо и одвојено од свега, и уједа ме за срце? Можда је цела ствар у њеној потиштеној прозаичности, у једноставности која разоружава? …