Човек и дух

Серен Кјеркегор -његова филозофија се сматра првим обликом егзистенцијалистичке филозофије. Кјеркегор је жестоко критиковао хегелијанизам свога времена. Оно што је он сматрао формалностима хришћанске цркве. Највећи део његовог дела, бави се религијским проблемима као што су: природа вере, проблемима хришћанске Цркве као институције, хришћанском етиком и уопште теологијом, али и емоцијама и осећањима личности која се афирмише кроз различите одлуке у животу. Своје рано дело је писао под различитим псеудонимима кроз особене погледе и комплексну диспозицију дијалога.
„Љубав има своје свештенике у песницима. Кадикад чује се глас који уме необично љубав да велича, али се о вери ни речи не чује. Ко говори у почаст овој страсти? Философија пролази без осврта. Теологија седи нафракана на прозору, облеће око наклоности философије, нуди јој на продају своју лепоту. Тешко је, веле, Хегела разумети, али Аврама разумети, то је ситница. Ја сам, међутим, употребио много времена за разумевање Хегелове философије и верујем да сам је унеколико разумео. Ако га упркос уложеног труда на неким местима нисам схватио, прилично сам дрзак да претпоставим да ни он сам себи није био довољно јасан. Све то ја чиним лако, неусиљено, моја глава не пати од тога. Напротив, кад треба да размишљам о Авраму, ја сам као убијен. Стално ми је пред очима огромни парадокс који испуњује Аврамов живот. Моја мисао, упркос све своје страсти, не може ту да продре. Не мичем ни за длаку даље. Напрежем сваки мишић да дођем циљу. У том тренутку постајем немоћан. Кад би човек био у стању да сву садржину вере прелије у облик појма: ни онда не би значило да је разумео веру, разумео како он у њу или како она у њега улази.“