Уста ми пуна вишања

Стефан и Јаков, браћа по болу, заувек су везана траумом одрастања у дому сеоског свештеника – оца Љубе. Њихово детињство обележено је мучним иницијацијама у свет одраслих и веру каквом је Љуба проповеда.

Архетипски негативац под мантијом истовремено је и врховни ауторитет у селу – бескрупулозан у својим намерама и бескрајно предан у њиховој реализацији. Два дечака, у својој неискварености, огледало су његовог посрнућа. Док покушавају да се изборе са окрутностима које им приређује код куће, дечаци су истовремено сведоци дешавања око себе по препознатљивом патријархалном обрасцу српског села.

Лирски ток Стефанове свести, попут јунака Лоренса Дарела, приказаће свет тешких боја и убрзаног дисања, исказујућу дубинску подељеност личности у тренуцима када стварност постане сувише тешка за само једног човека.

Ко је онај у чијој сенци тражимо слободу? Можемо ли се препознати у очима другог, ако само један памти шта је било пре?

Путевима Стефанових сећања пратимо прошле догађаје, а будућност је та која остаје упитна – може ли се она дочекати узводно, ако замислимо да постоји крај вечном понављању истог?

Уста ми пуна вишања јесте прича о (не)припадању, (не)прихватању и (не)могућности да се оде.