Бог-Логос

Централна тачка јеванђељске приче јесте Господ Спаситељ, и прво питање које се на Њега односи тиче се Његовог богочовечанског достојанства. Зато јеванђеља, благовестећи искупљење Исуса Христа као историјске личности, природно теже да у њему прикажу Бога, јер „врхунац Јеванђељске приче сам по себи узноси се ка небу”. А ако је то тако, онда је пре свега потребно разумети на који начин је Бог постао човек. Управо то и налазимо у „прологу” „духовног” Јеванђеља св. апостола Јована, који нам даје богочовечански „родослов” Спаситељев. И ово учење код њега није мање нужно него што је Христова генеалогија код Јеванђелисте Матеја – због специфичне структуре његовог богословског система. Реч је о следећем. Коначни циљ људског усавршавања мора се састојати у богоуподобљењу, чија је могућност условљена степеном наше спознаје Бога: „знамо да кад се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети као што јесте” (1. Јв. III, 2). Али, испоставља се да „Бога нико никада није видео” (1. Јв. IV, 12; Јв. I, 18). Значи да је потребно посредништво за потпуно откровење Божје људима, да би могли да достигну хришћански идеал. Ово посредништво је и дато на тај начин што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свет (1. Јв. IV, 9). Стога је разумљиво што историја Христа, који је био изданак и род Давидов (Откр. XXII, 16), мора почети учењем о Јединородном Сину Божјем, утврђивањем везе између једног и другог, њиховим сједињавањем ...