Успомене

Звали су их „трећом армијом“. Наиме, поред оне две на Солунском фронту, постојала је и „трећа армија“, она која је уместо пушке, ратовала с пером у руци. Чинили су је знаменити Срби у вечним медијским биткама бранећи интересе и достојанство свог народа, борећи се за часно место и улогу своје државе и народа. Деловали су непосредно, на правом месту и у право време када је било најтеже, а према платформи која нам је остала још од Светог Саве…

... о епископима СПЦ

Ристо Грђић

"Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу вернима, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу."


Покојни професор Ристо Грђић, био је дугогодишњи члан Патријаршијског Управног Одбора СПЦ, а његове успомене у приложеном тексту везане су за период такозваног "америчког раскола". Ево његовог генералног резимеа о епископима Српске Православне Цркве:

"Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци?

Друга им је карактеристика што су аутократи:
Теже да сву власт држе у својим рукама.
Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће.
У Цркви нема нико права осим њих.
Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих.
По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу.
Они су постепено ту самоуправу укинули.
Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике.
Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим.
Епархијски савети и црквене општине, уместо да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању.

Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас.

Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши.
„Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку.

Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају.

Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку.
Уместо да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији.

Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу."