Архитекта Василиј Михаилович Андросов

Ова богато илустрована монографија тежи да прикаже, обележи и коначно отргне од заборава дело архитекте Василија Михајловича Андросова (1872–1944), који је, бежећи пред налетом Октобарске револуције, у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца емигрирао 1920. године.
Андросов је својим прегнућем обухватио знања многих, својим делом надишао постављени му циљ, својим талентом померио границе, а снагом своје вере, која му даде вољу у изгарању, да оствари своје послушање неимара грандиозних домета, и што је најважније – да нам покаже пут, пут посвећеног човека, уметника, и надасве креативног ерудите који је свој таленат окрунио опусом достојним дивљења.


У историји развоја српског сакралног градитељства новијег доба пројектантски опус руског архитекте, емигранта, Василија Михајловича Андросова има посебно значајно место. У релевантној историографији оцењиван је као архитекта посебног ранга, са високом продукцијом, којом су остварени нарочити градитељски домети и особен архитектонски дискурс који је своје корене црпео из српског националног и византијског градитељства. Наслеђене премисе пројектовања несумњиво је успешно прилагодио новом простору, затеченом наслеђу и културолошком концепту у коме се следом животних околности ненадано задесио.

Осим детаљног приказа Андросовљевог сакралног градитељства, у монографији је обрађена и делатност сликара и вајара руских емиграната у црквама Василија Андросова. На примеру иконописа и живописа у осамнаест цркава, које је на територији данашње Србије Андросов пројектовао, могуће је сагледати готово све струје које су се развијале у религиозном сликарству Андросовљевих земљака, емиграната у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевини Југославији.