Ambis
(zbirka priča)

Pored zavičajnih i poetičkih saveza koje autori i autorke uspostavljaju, razrađujući srodne teme i manje ili više slične egzistencijalne nedoumice, njihove priče bliske su i po autobiografskim ili delimično proživljenim refleksijama opore i opasne svakodnevice. Intimna svakodnevica njihovih likova svedoči o tome kako sebi mogu da upropaste život oni koji su naučeni na marginalnost: iz te marginalnosti upravo proizlazi sabotiranje svih napora da se dosegnu mir i sklad.

Može li se na bolji način zakoračiti na književnu scenu nego zajedno sa kolegama piscima, i to onima sa domaće i regionalne scene? Ova zbirka je dokaz važnosti formiranja regionalnih inicijativa kao načina za stvaranje platforme za komunikaciju između novih i iskusnih autora, a ujedno predstavlja i mogućnost za bogaćenje kulture kojoj svi pripadamo. Drugim rečima, ova zbirka pokazuje koliko smo duboko međusobno povezani, i naravno, da zaista umemo da pišemo. Rumena Bužarovska Pored zavičajnih i poetičkih saveza koje autori i autorke uspostavljaju, razrađujući srodne teme i manje ili više slične egzistencijalne nedoumice, njihove priče bliske su i po autobiografskim ili delimično proživljenim refleksijama opore i opasne svakodnevice. Intimna svakodnevica njihovih likova svedoči o tome kako sebi mogu da upropaste život oni koji su naučeni na marginalnost: iz te marginalnosti upravo proizlazi sabotiranje svih napora da se dosegnu mir i sklad. Autorke i autori uspostavljaju konsenzus u pogledu odluke da redefinišu kako zvanične verzije istorije, tako i književne žanrove: građenjem komičnih, apokaliptičnih ili fantazmagoričkih svetova, oni provociraju etabliranu sliku književnosti tako što će je suprotstaviti tematskoj igri i formalnom eksperimentu, naučiti je da se bavi i nečim dubljim i važnijim nego što je slavljenje patrijarhalnog poretka u kom smo svi instrumentalizovani, učinjeni funkcionalno nevidljivim. Vladislava Gordić Petković Sada već petogodišnja saradnja sa kreatorima književnih programa u Kulturnom centru Šabac, vratila je u moj književnokritički fokus Lazu Lazarevića, a potom i pripovetku kao elitni prozni žanr, kao i uvek aktuelnu temu odnosa između tradicije i savremenosti, kako u umetnosti tako i u svakodnevnom životu. Rezultat je, barem meni, profesionalno zanimljiv: udaljavajući se od prestoničke neurotičnosti i blaziranosti koja neretko prati kulturna zbivanja, doživela sam staro zdanje Kulturnog centra sa ušuškanim dvorištem i grad u kojem su rođeni jedan Vinaver i jedan Lazarević kao prostor u kom razmišljam lako, neopterećeno, slobodno. Pre svega o književnosti, naravno. Ljiljana Šop