Zid i knjige

„Uporni zid koji u ovom času, i uvek, baca na zemlju, koju neću videti, svoj sistem senki, senka je jednoga Cezara koji je naredio da najpoštovanija među nacijama spali svoju prošlost. Biće da nas ta pomisao uzbuđuje sama po sebi, nezavisno od pretpostavki koje dopušta. (NJena vrednost može biti u suprotstavljanju gradnji i uništenju, u velikim razmerama.) Uopštavajući prethodni slučaj, mogli bismo zaključiti da svi oblici imaju vrednost po sebi, a ne u nekom pretpostavljenom sadržaju. Ovaj zaključak će se poklopiti s tezom Benedeta Kročea. Već je Pejter, 1877, tvrdio da sve umetnosti teže stanju muzike, koja nije ništa drugo do oblik. Muzika, stanja sreće, mitologija, lica koja je isklesalo vreme, neki sutoni i neka mesta žele nešto da nam kažu, ili su rekli nešto što ne bismo smeli izgubiti ili nam baš sada nešto kazuju; ta neposredna blizina otkrovenja, koje se ne događa, jeste, možda, estetički čin.“
H. L. Borhes