Зенова савест

„Звевовог човека мучи осећање усамљености у друштву у које је уроњен. У његовим ранијим романима могу се уочити и извесни полемички ставови против друштвеног стања, активни у Једном животу, а тек констатовани у Сенилности. Осуда постојећих друштвених односа, који извитоперавају истину и угрожавају људску слободу, у Звевовом делу присутна је у описима опсесије рада кроз које не може доћи до изражаја човекова личност; у описима механичког, роботског рада банковног чиновника, роботског рада који је узрочник човекове несреће. У Зеновој савести мòра коју човек осећа услед неправичних друштвених односа претвара се у мирно посматрање животних недаћа, схваћених као неизбежност, у посматрање које је само уопштено хуманитарно или горко иронично“.
(Ерос Секви)