Застарелост хуманистичких идеала

Савремени свет као слом хуманистичких идеала

Изабрани огледи из филозофије и социологије права и политике, логички спрегнути насловом Застарелост хуманистичких идеала, могу код смотреног читаоца изазвати негодовање, па и оштро негирање. На први поглед, пракса конституционализма као да је присвојила и канонизовала оне идеале који су рођени још у античкој Грчкој, операционализовани у римском праву, да би свој врхунац доживели у соба ренесансе и просветитељства. Слика постмодерног света доказује да су узвишене политичке и правне вредности античког света у нашем савремеништву доживеле драматичну компромитацију и слом. Имајући у виду запањујуће савремене преображаје „правне државе” у оне у којима је могућно да се правне норме саобразе тренутној персоналној политичкој (само)вољи и „легитимним” интересима корпорацијског капитала, питање угрожености слободе под окриљем права јавља се као кључно за опстанак, развој и општеобавезност правно-нормативног поретка, или, још прецизније, за његово универзално важење: супремација „дубоке државе” у данашњем свету сведочи о тихом одумирању оних хуманистичких идеала који су доскора важили као неприкосновени, а у корист „људи без лица”.
Посматрано из те перспективе, „застарелост хуманистичких идеала” чини се, нажалост, потпуно реалистичном. Стиче се утисак да књига Гинтера Андерса Застарелост човека, писана средином минулог века, није схваћена довољно озбиљно и мисаоно опомињуће: јер, Човек је, обездуховљен и слепо заведен изданцима свог „чеда” – техницизма, крочио на пут без повратка.

проф. др Жељко Симић