Zapisi iz Pariza. 2

SVEMIR mu je pokrivka, lake zvezde mislima vodilja, vlažni kartoni dušeci meki. Nad glavom nebesko more, sloboda zaklon ispod vasione. Snovima putuje prvom klasom. Sviće tek kad on odluči. Svaka modra pariska zora, novo bogojavljenje. Na vazdušastom jastuku oblak mu tad miriše, kad se probudi. Svakoga dana, sopstveni život sreće sasvim slučajno. Boravi izvan njega, smeje mu se direktno u lice. Instinkt mu pomaže da preživi. Cuvaju ga led i vatra. Kisne pod suncem, greju ga metafore snega, grudva se mirisom proleća, jede bele, zimske trešnje. Kaput istkan kilometrima paučine. Cipele šunjalice. Pod krovom kape, čovek stanuje.