Инклузија

Инклузија у нашој земљи и даље изазива бројне и опречне реакције и било би погрешно занемарити неке веома конструктивне сугестије и предлоге који ће помоћи да овакав рад истински заживи у школама Србије. Понекад се помисли да је кључ успешне имплементације инклузије у великим новчаним улагањима, али аутор ове књиге наглашава да је то само један елеменат и да постоји онај који је важнији од свега, а то је приступ, односно промена односа према овом сложеном процесу развоја личности детета са сметњама у развоју.

Такође, аутор указује да ситне промене и едукација на успешним примерима из праксе могу да доведу до великих квалитетних помака која ће деца одмах препознати, а не захтевају појачано трошење енергије, нити одвраћање наставника од деце која немају потешкоћа. Већина приручника и радова на ову тему изазива страх и одбојност, али ова књига има за циљ да помогне, разуме и води.


РЕЦЕНЗИЈА ПРОФ. ДР САШЕ ДУБЉАНИНА

Поштовање права детета и школа по мери ученика подразумева
подстицање и развијање потенцијала сваког детета, промовисање његовог како личног, тако и културног идентитета уз уважавање различитости. Сметње у развоју само су део широког спектра разлика које постоје међу децом, због чега је развијеност инклузивног образовања један од показатеља квалитета целокупног школског система.

Полазећи од наведених принципа, Саша Степановић у монографији
Инклузија разматра настанак и развој идеје о инклузивном образовању, истичући његов значај у контексту друштвених промена и указујући на бројне баријере које стоје на путу његове пуне примене. Аутор има јасан и недвосмислен став према укључивању деце са сметњама у развоју у наставу редовних школа. Наиме, доношење добрих закона не значи истовремено и спровођење инклузије и обезбеђивање адекватних услова образовања који би одговарали сваком појединцу, а посебно не промену става појединца према особама са сметњама у развоју. Стога, аутор монографије сматра да је неопходно заузимање друге перспективе, перспективе која подразумева да свако буде спреман да прихвати за равноправног и вредног члана друштва особу која се у нечему разликује од осталих, затим ако се сваком појединцу обезбеде услови у којима ће моћи да развија све своје потенцијале и да на себи својствен начин допринесе добробити заједници у целини.

У монографији теоријске поставке о проблему инклузивног образовања и истраживачки налази у светлу организације наставе у редовним школама у коју су укључена деца са сензорним сметњама, свеобухватно су анализирана уз неопходан критички став према негативним појавама и феноменима који су у пракси присутни. Критика се, пре свега, односи на организацију наставе, прецизније на доминацију фронталног облика рада, тенденцију да се примењују традиционалне методе и обрасци извођења наставе који мало ангажују ученике на часу и не воде конструктивној интеракцији међу ученицима и комуникацији са наставником.

С обзиром на то да су у свету ретка педаогошко – дидактичка
истраживања која посебно разматрају образовање деце са сензорним
сметњама, а да у нашој средини није било сличних анализа, презентовани емпиријски налази могу бити вредан извор информација за оне који су заинтересовани за другачије приступе и промишљања о проблему инклузије и образовања уопште. Поред несумњивог теоријског, монографија има и практичан значај јер с једне стране, указује на негативне аспекте организације наставе у редовним школама који моги бити препрека у процесу образовања
деце са сензорним сметњама а с друге стране скреће пажњу на постојање једног не само педагошког проблема, већ и важног друштвеног питања.