Vrisak

Svet Anđela Brata liči na svet lucidnog sna u kom se čuju šapati, tihi, a glasni, kao kad vrisneš, a nem je krik. Takva stanja bi razdvojila lobanju po suturama, da je, ipak, nešto ne zadržava kao celinu. . .

Skadarska broj devet, pomisli. Noć je valjda lepa. Kaldrma je topla. Ne čuje svoje korake. Ulazi u Zadrugu. Seda za svoj sto. Konobar donosi Džonija, olovku i parče papira. Tu su negde i Jakšić i Dis i Ujević i Matoš. Nije zagušljivo. Vrisak seče i buku i dim i pravi auru planinske tišine i planinskog daha oko njenog stola. . .

U zbirci Vrisak ukoričena je poezija u kojoj možemo prepoznati uticaje Ujevića, Disa, Milene Marković, Spasoja Komnenića i mnogih drugih. Ovo je poezija sevdaha, ciganskih romantičnih bolova, najdubljih strahova i najstrašnijih pretnji. To su pesme boemske skadarlijske duše, izgovorene u nemirnoj noći pod balkanskim nebom.