Дванаест

Поезија Селимира Радуловића настаје из доживљаја промашености човековог отуђења у односу на Творца, Сведржитеља и Спаситеља, те покушаја да се у свести поново утврде садржаји који су, наизглед, потпуно нестали из свести не само ширих друштвених слојева, него и из свести драгоцених, спасоносних појединаца, оних због којих би Бог спремно сачувао свет од коначног пострадања.

У том погледу он није у српском песништву баш сасвим усамљена појава. Религијском искуству, свако на свој начин, враћали су се у Васко Попа, Мидраг Павловић, Иван В. Лалић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Милосав Тешић, Станиша Нешић и др. У односу на све њих Радуловић је не само доследнији у везивању за изразито теоцентричку слику света, него је све то изводио са далеко највише репродуктивних страсти у односу на пастирско-теолошке обрасце и канонску-догматску правоваљаност мишљења.

У том смислу је он све ставио на једну карту ону која рачуна на изесност повратка Бога на светско-историјску позорницу, па је целину цвога опуса дефинисао као певање Богу и о свету који се у Богу огледа.