Узми одар свој и ходи
(Есеји)

Књига Стојане Валан јесте пример одличне књиге, књиге која се прелива, излаже и дарује у посебним размишљањима, порукама и визијама које померају срце из летаргије доследног постојања. Стојана се упушта у здраву расправу са животом, вером, тј. оним аспектима који су заборављени, неправедно занемарени, а поједини пренаглашени.

Растко Јовић


У цркви, једној и другој, постоји, чини ми се, страх од савремености. Тај страх да се ишчитати из теолошких списа. Чак и у онима који су истински и божански надахнути, често се, читајући их, осјећамо као у некој врло пространој и широкој, али непрозраченој просторији. Тај страх од савремености да се ишчитати из односа цркве према умјетности, нарочито према књижевности, поезији и музици. Ако је и прихваћено нешто из нашега вијека, у правилу то је формализирано унутар стилских и естетских канона претходних времена.

Стојана Валан наступа с пуном свијешћу о том страху. Прва реченица њезине књиге је таква да ће је потписати и најуплашенији, па и најзатворенији: „Црква је заједница“. Оно што слиједи јест да је то заједница људи повезаних вјеровањем. Оно што не бива изречено, али се сваким Стојаниним есејом наглашава, јест да је та заједница повезана заједничким временом. То вријеме није само она обећана вјечност, то вријеме је и кратки човјеков боравак на земљи, који се назива савременост.

Крећући се од Рејмонда Карвера до пророка Јеремије, од Берђајева до Сорентина, од Старог Завјета до Светислава Басаре, Стојана Валан истовремено свједочи своју вјеру и своје естетске и интелектуалне назоре. И као биће заједнице доприноси стварању неке друкчије цркве. То звучи велико. Ни веће ни мање од дужине човјекова корака наспрам дужине пута до Јерусалима. Истовремено, писана с много дара и обзира, те с много храбрости, ова књига дјело је теолошко, и дјело антрополошко. Њезина ауторица бави се вјечношћу и овим тренутком, ево баш сад.

Миљенко Јерговић